Веселинка Стојковић
Слушам песму искони
Море удара о обале, а ја сам на обали и
слушам песму искони.
И јуче је море ударало о обале, а човек је
седео на обали и слушао
песму искони.
Сунце се разастире, расипа, удара ми у чело,
очи, оживљава дан.
Сунце је посипало воду и обале као јуче, и
као и претходнога дана –
вода и обале су му се радовали.
Галебови су се подигли у небо,
и моје очи су кренуле за њима.
Тамо доле чује се брод.
Вијање галебова на небу је као рујање риба у
води. И човек удара челом о вечност
тражећи јој крај и почетак.
Препев са србског језика: Софија Измајлова
http://www.stihi.ru/2018/01/31/651
Песня вечности
Море о берег бьёт,на берегу стою я
и слушаю вечности песню.
И вчера о берег билось море, и человек
сидел на берегу, и слушал
вечности песню.
Солнце распростёрлось, рассыпалось,
ударяет меня в лоб и глаза,
оживляя день.
Солнце засыпает воду и землю
как и вчера, как и того дня
и рады ему вода и земля.
Чайки в небо поднялись
и мои глаза вспорхнули за ними.
Там вдалеке шум корабля.
В небе чаек круженье, в водах
мерцание рыб. И человек,
в вечность уткнувшись лбом,
ищет начало её и конец.
Слика: Владимир Волегов